Socijalna poezija

    Socijalna Poezija se može definisati kao poezija koja se bavi teškim životom ljudi, izražava nezadovoljstvo zbog postojećeg političkog sistema i teškog položaja određene klase ljudi u društvu. Dva primer koje smo mi čitali su "Balada iz pregrađa" i  "Putnik treće klase". Prvu pesmu je napisao Dobriša Cesarić, sam naslov nam ukazuje na temu i vrstu pesme. Predgrađe je obično ružniji deo grada, dosta pust, te se  tu uglavnom nalaze propale zgrade i fabrike, retko raštrkane po tužnoj ravnici. U predgrađa se ne ulaže mnogo, tako da su uglavnom propala ali zato i veoma jeftina za život. Ljudi koji tu žive uklapaju se svojom pohabanom odećom, očajnih ili često praznih pogleda bez nade u ovu sumornu scenu. 
  Ovakvu pustu i tmurnu atmosferu prikazuju nam tamne boje i dosadni oblici koji se nalaze pod svetiljkom stare petrolejske svetiljke."....I lije na uglu petrolejska lampa,
                                               Svjetlost crvenkastožutu
                                              Na debelo blato kraj staroga plota
                                              I dvije, tri cigle na putu."

   U drugoj strofi pisac nam jasnije kazuje kakav je ovo kraj i kakvi ljudi žive u njemu. To su siromašni ljudi sa puno briga koji prolaze ispod svtlosti stare petrolejske lampe, kao da ta jadna,škiljava svetlost koja obasjava još jadniju okolinu simbolizuje čitav njihov život. S obzirom da je mrak i da ti ljudi, najverovatnije, idu kući možemo predpostaviti, da je većina njih negde radila i da su tek sad završili radno vreme te iz fabrika  ili nekih drugih poslova kreću kući pitajući se koliko još mogu tako da žive i kako to njihova porodica podnosi. Pesma počinje sa stalnom repeticijom događaja ali u trećoj strofi se dešava nagli zaokret: "A jedne večeri nekoga nema, A moro bi proć;" to jest očekivano lice ne prolazi, ulica je prazna i jedino što ostaje je svetlost lampe pod kojom više nikog nema. Pisac čeka, i pita se šta li se desilo sa njim, gde je otišao i zašto ga nema. Ova strofa u meni izaziva tugu i sažaljenje zbog svih stvari koje su mogle da se dese tom jadnom čoveku,  to čekanje još produžava tugu i dovodi nas do samog kraja i nove slike. Proleće je,
                                                         "I maj već miriše---

                                                          A njega nema, i nema, i nema ,
                                                          I nema ga više"

 kada pisac prestane više da se nada, kao da je crvenkastožuta svetlost lampe bila jedina svetlost njegovog života i njegov neprolazak ispod nje označio je i njegov odlazak iz života. Ponavljanje tužne strofe sa početka potvrđuje neumoljivu istinu kako nestanak i smrt ovih ljudi ne utiče na činjenicu da se život  nastavlja takav kakv jeste i ništa to ne može promeniti. Sem puno epiteta i opisa, sliku su nam dočarale i raznovrsne stilske figure kao što je neujednačena rima, gradacija i aliteracije sa kojom se završava pesma.
                                                         "I vele da bolestan leži,
                                                          I nema ga mjesec,
                                                          I nema ga dva,
                                                          I zima je već,
                                                          I sniježi..."

      Pesma  Desanke Makimović nam takođe govori o teškom životu siromašnih, ali ipak je mnogo pozitivnija  i ne izazive tugu već neki osećaj sigurnusti, utehe i prostosrdačnosti koja se nalazi u ponašanju ljudi, putnika treće klase. Pesma počinje tako što lirski subjekat iskazuje ljubav prema putovanju trećom klasom. Kao što možda znate, u trenutku nastanka ove pesme, u prevoznim sredstvima su postojale tri takozvane klase. Prva, koja je jako skupa i privatna, druga koje je solidna i dostupna srednjem sloju ljudi i treća klasa u kojoj sed nalaze oni ostali koji ne mogu da plate i koji svi zajedno dele svoja najintimnija iskustva, planove želje i nadanja. Tu gde se niko ne suzdžava ispovedanja, gde svi pričaju, gde nije strašno stati nekome, slučajno, na nogu, glasno se smejati ili kihnuti. Tu se svi upoznaju za vreme puta i svi zajedno analiziraju svoje prošlosti i porodice poredeći ih. U toj klasi se nalaze ljudi sa svakakvim zanjimanjima, ponašnjem i izgledom, svi su različiti ali opet isti i svi se slažu. Veseloj atmosferi doprinosi način Desankinog pisanja, sa unakrsnom rimom, smehom, i opisima saputnika koji su istog statusa kao i lirski subjekat i koji razumeju smeh, šalu i uzdah. Moja omiljena strofa koja je: 
                                                       Tu miriše poneko na rakiju,
                                                       Na beli luk i čašu vina,
                                                       Poneko mi na nogu stane;
                                                      Ali tu se saputnici ne gledaju
                                                      Sa nečovečnoh visina,
                                                      Poštuje se tuđe siromaštvo
                                                      I tuđe rane.

Ova strofa prikazuje da su svi oni na istom, ljudskom nivou, svi razumeju tuđe probleme zato što i oni sami kroz njih prolaze.
  Osećanje koje izvire iz ove pesme i pleni je ogromna pesnikinja ljubav prema ovim ljudima, prema najboljim i najdubljim ljudskim osobinama i osećanjima u njima, u svim ljudima koji ih poseduju. Pesma je bezvremena i danas savremena jer su i ljubav, čovečnost, saosećajnost i razumevanje drugih bezvremene ljudske osobine.