Ljubavna poezija

    Postoje različite vrste poezije, ovog puta smo na času srpskog radili ljubavnu poeziju. Ljubavna poezija je često veoma komplikovana i često  podstiče detaljnija razmišljanja o spostvenim osećanjima. Pesme koje smo mi analizirali su bile neke od najpoznatijih primera lirske ljubavne poezije, tj. "Gradinar", "Strepnja", "Kaži mi kaži" i "Čekaj me".

  

    Pesmu "Gradinar" je napisao Rabindrant Tagore i u njoj se iskazuje strah od izjavljivanja ljubavi voljenoj osobi i  posledica koje iz toga proističu. Takođe se primećuje stalno potcenjivanje svoje patnje i bola, pokrivanje stvarnih osećanja  neistinama i neugodinm ponašanjem. Posebno mi se sviđa ova pesma zato što govori iz perspektive jednog adolescentnog mladića koji je još uvek i suviše nezreo da bi našao pravi način da priđe voljenoj osobi. Umesto toga on je povređuje što njega više boli. Sigurna sam da sa ovom pesmom mogu da se povežu mnogi od dečaka u našem razredu ali ipak to ne žele da priznaju. Pesmu "Strepnja" napisala je Desanka Maksimović, i to  je svakako jedna od najpoznatijih pesama koju su učile napamet i rectiovale mnoge generacije srpskih đaka. Ona je jako iskrena i veoma intimna. U njoj su iskazana najdublja osećanja ženskog lirskog subjekta koji strepi od toga da joj priđe voljena osoba i da će se u tom trenutku njena savršena iluzija raspršiti i pući kao balončić od sapunice. Moj omiljeni stih iz ove pesme je "Izdaleka samo sve ko zvezda sja.." jer ukazuje na to da ljubav baš kao i slika izgleda bolje iz daleka i kada priđemo bliže često se možemo razočarati. Pomalo drugačiji način pisanja poezije je prikazao Jovan Jovanović Zmaj u pesmi "Kaži mi Kaži". On u ovoj pesmi kao i u mnogim drugima se služi stilom slatkorečivih stihova i više direktnih razmišljanja. Lirski subjekat ove pesme je najverovatnije neki zaljubljeni mladić, koji je toliko zanesen idealizovanom ljubavlju, da više ne zna kako da nazove svoju voljenu osobu da bi to najbolje iskazao svoja osećanja. Pomalo me podseća na mog oca kada pokušava da slatkorečivošću i komplimentima  smekša moju mamu i ne dođe na ručak zbog utakmice. Doduše on nije baš tako dobar u poeziji pa se to često završi maminim urlanjem preko telefona. Kako god bilo, pesma koja me je najviše rastužila bila je pesma "Čekaj me" koju je napisao Konstantin Simonov. Kao što se i po naslovu može predpostaviti ona je o večitom iščekivanju dolaska voljene osobe, i njegove ljubavi. U pesmi voljena osoba nikad ne dolazi ali ipak zahteva da ga njegova ljubav čeka, da ne nalazi utehe ni u čemu drugom, da ne odustaje i da se nada njegovom dolasku jer će to učiniti njihovu ljubav još jačom. Mislim da ova pesma govori o ljubavi za vreme rata kada su svi mladići morali da odu da se bore i da ostave svoju porodicu, ljubav i dom, dok su se žene stalno nadale i bile u večitoj strepnji ne znajući da li će se voljena osoba uopšte vratiti. Ipak mnoge su čekale, ponekad čak i do sopstvene smrti.  

  Ima različitih vrsta ljubavne poezije, i različitih načina pisanja. Neka ljubavna poezije se može iskazati i kroz muziku kao što smo čuli na času. Mislim da je veoma bitno s vremena na vreme čitati ovakvu vrstu poezije zato što nas podseća na ono što se skriva u nama i ponekad čak budi nova osećanja. Svaki put kada  pročitamo pesmu mi se rascvetamo, naučimo nešto novo o sebi i razumemo svet bolje. Osećamo ono što drugi osećaju i prisećamo se one idealne ljubavi.